Trežnjenje

Ko je poranio mogao je da vidi koliko je posebno izgledalo današnje jutro. Ne sećam se kad su mi zadnji put bile toliko jake boje..toliko svetla.. E sad, da li je to posledica što sam prethodnu noć lumpovala po gradu, pa sam se polutrezna teturala do kuce (mamurluk je čudna stvar) ili je to što sam konačno postala svesna da napuštam ovu zemlju i da će mi, izgleda, zaista nedostajati...

Do sad mi je sve izgledalo kao da se ovo događa nekom trećem, a ne meni... Govorila sam svima kako odlazim, a osećala sam se kao da lažem i njih i sebe... Koliko sam uzbuđena – toliko sam istraumirana, donekle je i normalno, jer uvek od nečeg novog postoji strah i neizvesnost..

Olakšavajuća okolnost je što ne odlazim sama (u suprotnom bih već razmislila dobro!)  i što ćemo jedno drugom biti oslonac i podrška u svemu, i lepom i lošem.. Ali ko će tamo da mi sprema hranu, kad je to moja mamica radila? I ko će da mi pere veš? Kmeee!! :D

Heheh, lepo ona meni kaze: „Nedostajaće tebi tvoj room service!“... Vala baš i hoće! Odjednom me čeka naglo osamostavljivanje, snalaženje u nepoznatoj zemlji sa nedovoljnim poznavanjem jezika, bez dragih prijatelja, porodice... A što više razmišljam o tome, sve mi je gore..

Mislim da ću sutra prespavati jutro...